четвртак, 16. јануар 2020.

Intervju - Branimir Džoni Štulić // Pa, boli me sve, bre // NIN-16.jan.2020.


Autor:Stefan Petrović

Nisam se iznutra promenio, jedino mnogo više psujem. Meni je svuda isto. Jedan sam od retkih koji i ne spada nigde. Osakatili su me na snimcima, imovina mi je oteta, naplatili su mi veći porez nego što sam zaradio, u ilegali sam već 30 godina, a i zemlja mi je propala. Upotrebljavaju me kao toalet papir, ko god hoće i kako god hoće. U svemu sam omanuo, sem u pesmama
Decenijama je predmet razglabanja pametnih i knjiških ljudi koji, uz pljuge i pivo, kuže svijet. Mnogo pre nego što će mu postati muka i zamoliti nas da ga ostavimo nasamo, ponudio je sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada i govor ulice. Nudio je i dosadu, peting i disko muziku, pravdajući oskudnost svojih resursa činjenicom da - uvek može i gore. Pozivao nas je da krenemo oštro, uzmemo stvar u ruke i zaboravimo na strah, pa makar i prvim tramvajem preko Trešnjevke, i makar gradom iskidanim na tisuće djelića koji kruže, ruže, tulumare, traže smisao i slijede svoj trag.
Pevao je o studentima bez diplome, pijanim šljakerima i djeci koja se ljube na ulicama, ne zaboravivši patuljke sa naslovnih strana, neumorne u hvaljenju carevog ruha koji ga, slučajno zatečenog, učiniše prokleto ljutim. Čitao je novine od juče, odlazeći u noć u potrazi za kartom za sreću pod vedrim nebom grada bez ljubavi, usput pljujući dupelisce preko cijele stranice. Pitao se kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare i koliko je pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete i vlasti. Čini se da još uvek traži odgovor.
A tišina nije mogla čuti poslednje u nizu pitanja koje muči fantoma slobode. To pitanje nosi naslov Između krajnosti i predstavlja biografiju Branimira Džonija Štulića, frontmena legendarne Azre, kontroverznog izdanka Novog talasa čije ime i danas, kada je neman uveliko ušla kroz vrata, a neki novi klinci balave između sebe, kao zadnji vagoni koji luđački tresu - priziva sećanje na pesnika koji gleda samo njihova lica - slavnu artiljeriju koja stiže na cilj.
Pojavio se i otišao brzinom kojom nam je ostavio u nasleđe najveće hitove jugoslovenskog rokenrola, revnostan u hronici jedne epohe na različite akorde, Branimir Džoni Štulić je možda ipak čovek finih manira, stranih ovom podneblju i možda ga naše mokre ulice već godinama nisu videle. Međutim, jedan od retkih pristanaka da govori za medije iz Holandije u kojoj živi i stvara, o pomenutoj biografiji, Jugoslaviji, sebi, rokenrolu, devedesetima, aktuelnoj političkoj situaciji na Balkanu i u svetu dao je NIN-u.

Još jedna u nizu vaših biografija dolazi iz pera Ivana Ivačkovića, pod naslovom Između krajnosti. Kako vi gledate na to?
To se službeno zove vodič kroz albume i nema veze sa mojom biografijom. On ne zna ništa o meni.
Šta bi onda mogao biti razlog da neko ko ne zna ništa o vama - piše o vama?
Ja tu knjigu nisam čitao, ali znam da ima 250 stranica i dvadesetak fotografija, što znači da ima još manje pisanih strana od 250. Tako se popunjava prostor. Ja sam izdao 14 albuma, tako da gotovo cela knjiga može da se ispuni fotografijama. Ne znam šta on uopšte ima o meni, sem onoga što može da skine sa albuma i da nešto priča o tome. Ja sam siguran da on laže da je tu knjigu radio tri godine, jer to se radi uvrh glave šest meseci.

Na osnovu čega?
Siguran sam da je - budući ga pratim otkad je počeo reklamirati tu knjigu u intervjuima početkom 2019 - taj Sraćković dobio zadatak da pamfletom odgovori na telefonsko čavrljanje koje je mimo moje volje objavio Balkan info 2018. Ja sam odbio da im sudelujem u programu, ali sam se zadržao u razgovoru sa momkom da ne bi mislio da ga odbijam jer je Srbin, a oni su to snimili i objavili posle mesec dana. Dakle, taj razgovor je objavljen krajem novembra 2018, dok se on već prvih dana januara 2019. pojavio sa reklamom za tu knjigu, što se nastavilo kroz sve medije do današnjih dana. To je, po meni, dokaz da ga sistem podržava.


Opširnije u štampanom izdanju NIN-a

Нема коментара:

Постави коментар