понедељак, 12. новембар 2018.

VALJEVSKA ROCK PRIČA


Novi prilozi za nikada napisanu valjevsku urbanu rokenrol hroniku

Tekst: Živko Ivković

Predstaviti poznatu ili u fokusu javnu ličnost i ne iziskuje ne znam koliko vremena niti posebno angažovanje uz možda neizvesnost vezanu za prihvatanje autorovog teksta. Ali kada se radi o lokalnim rokenrol živim legendama zaboravljenim ne toliko od sugrađana koliko od medija, već jeste, te sam se sa razlogom odlučio za jednu takvu, u ovom slučaju živu valjevsku rokenrol legendu Mirka Đajića Džimija. 

Poznavajući čoveka, nekako nisam ni sumnjao da će odvojiti vremena za ono što sam nameravao uraditi, predstaviti ga u onom pravom svetlu, u ambijentu njegovog dnevnog (ali i noćnog) boravka, u prostoriji sa gitarama, mnoštvom LP ploča, audio i video kaseta, sterea iz sedamdesetih.

Mirko je rođen 1956. godine, a njegova priča kreće od 1967. Pohađao je peti razred kada je na prvom programu Radio Beograda slušao tada aktuelnu top listu. U razgovoru, ističe kako nije propustio niti jednu emisiju. Rado se priseća dvojice koji su bitno uticali na tu već tada njegovu opredeljenost i zanesenost rokenrolom. Kod Vladimira Pantelića i Neše Lajfa Stamenkovića je po prvi put video LP ploče grupa Bitls, Roling Stouns i Krim. Opčinjen muzikom sa tih ploča, kuje planove vezane za formiranje sopstvene grupe u kojoj sebe vidi kao gitaristu. To je potrajalo do osmog razreda, kada se okupljaju Marjan Sekulić kome je dodeljena uloga bubnjara, Draga Čanić gitarista, a ulogu bas gitariste je njemu dodeljena, iako, po sopstvenom priznanju, nije ni znao kolliko bas gitara ima žica.

Grupu su nazvali CEFEIDE - zvezde koje menjaju sjaj. Prionuo je tako na posao i svojeručno napravio komplet bubnjeva za Marjana (sita su korišćena kao doboši, a preko njih je išla zelena skaj koža, te bakarna žica koja je zatezala kožu).Taburet je poslužio kao timpan, preko tog je takodje dolazio zeleni skaj sa učvršćujućom bakarnom žicom, a bas pedala je sadržavala drvo, testeru i gumicu za vraćanje.  O pravim gitarama su te1967. mogli samo da sanjaju. Bili su u posedu dveju akustičnih. Na jednoj su koristili samo gornje, deblje žice tako da su privremeno i koliko-toliko nadomestili problem bas gitare.


Dve godine kasnije su nabavili Takton, čehoslovački komplet bubnjeva, solo gitaru Melodija sa tri magneta i 25-vatno pojačalo Gitacord uz zvučnu kutiju u kojoj je bilo osam trovatnih zvučnika (tadašnji radio prijemnici su i inače podrazumevali zvučnike sa takvim karakteristikama).

Mirko je za bas gitaru koristio mikro-fonsko pojačalo Mehanika (Kraljevo) snage 25 vati, koje se povremeno palilo. Bas kutija je sadržavala šest zvučnika puta pet vati snage, i ta je – kaže - sasvim dobro funkcionisala s obzirom da ju je on svojeručno sastavio i vezao po električnoj šemi. Svirao je na bas gitari Custom Shop takođe ručne izrade sa odgovarajućim brojem namotaja i potrebnim presekom žice za magnete. Dakle, zaokružena domaća radionost, dugačak vrat i malo telo, pa je, vrat uvek vukao na svoju stranu i visio više na dole jer, naravno, da je bio teži od tela gitare. Dosetili su se, pa su tako u donjem desnom delu tela urezali otvor dimenzija dve paklice cigareta i u isti nalili beton, dobivši pri tom na neophodnoj težini u korist tela gitare. Takvu bas gitaru - priča Mirko - nakon svirke u Lajkovcu, je okačio na granu drveta, odakle je spala na asfalt i u istom ostavila udubljenje, dok je gitara ostala bez oštećenja! Na velikom i snažnom razglasu nisu svirali: takav su mogli samo da sanjaju! 

Prvi nastup grupa je zabeležila u valje-vskoj Medicinskoj školi, 08. marta 1973. godine, a sastav nije pretrpeo nikakve personalne promene. Dakle, svirali su: Sekulić, Čanić i junak ove naše priče. Repertoar je sadržao “skinute” stvari, poput: Put ka Suncu (Pop mašina), Čudna šuma (Yu grupa), Sunce tvoje ljubavi (Cream), Foxy Lady (Jimi Hedrix & The Experience), Paranoid (Black Sabbath), Smoke On The Water (Deep Purple), kao i mnoge druge.

Dakle, radi se o prvoj polovini sedamdesetih, te je bilo potpuno normalno preferirati hard rok. Tako da se repertoari tadašnjih grupa uglavnom i baziraju na skinutim ali i autoskim hardrock stvarima, i to su ta svetska stremljenja tada, te i ne začuđuje okrenutost isključivo težem zvuku, koji je otvarao taj široki spektar mogućnosti, istraživanja i kreativnog rada, a što je iziskivalo maksimalnu posvećenost koja članovima ove grupe nije manjkala.
Naravno, preko noći su zavredeli status lokalne rok atrakcije, tako da se iz najudaljenjeg valjevskog Novog naselja (udaljenog sedam-osam kilometara od centra Valjeva) masa mladih slivala u prostore gde su Cefeide svirale. Seća se Džimi i svirki u Domu MZ Sreten Dudić, kod bolnice. Grupi se, potom, pridružio gitarista Milorad Milivojević Čapa, pa tako Cefeide dobijaju na  neophodnoj čvrstini preko potrebnoj za sastave hard-rok usmerenja. 
Cefeide nastupaju i na Gitarijadi u Valjevu 26. maja 1974. godine, a iste je voditelj popularne tada radijske emisije Veče uz radio, Nikola Karaklajić. On je organizovao Gitarijadu u Loznici na kojoj Valjevci osvajaju visoko treće mesto. Prvo je pripalo grupi S.O.S. iz Beograda, a to da se pomenuta grupa mogla pohvaliti najkvalitetnijom stejdž opremom se podrazumevalo, što je, na koncu, i presudilo, mada su moralni pobednici ostali, ipak Valjevci. Džimi je tada zubima odsvirao stvar Suzy Q!
Grupa je kontinuirano nastupala blizu četiri godine sa saldom od blizu stotinu svirki. Džimi rado ističe i Božidrara Miloševića – Božu Grobara od koga su tada pozajmljivali ploče, preslušavali ih do besvesti, i sa istih sklidali određene numere. Divio se tom čoveku koji je, kao radnik Krušika, podigao kredit i kupio im kompletnu opremu koja je sadržavala prvi lajt šou do te 1973. godine neviđen u Valjevu.
Sredinom 1978. grupa Cefeide se raspada iz sasvim objektivnih onovremenih razloga: članovi grupe su se usredsredili na studije. Nakon raspada matične grupe Džimi se javlja kao član mnogih u gradu podno Vidraka. U grupi Pop X imao je zaduženje bubnjara, a kao bas gitarista je svirao u sledećim: Mak, Atlantida, Štrikaća mašina, Dolar, Oaza, Baš čelik, Alergija, Gloria, Flashback, Cadilac i Marka. Podvodi se pod zanimljivim detalj iz 1995. godine vezan za nastupe u valjevskom Domu omladine, kada je svirao u grupi Alergija, i to da je nakon svirke samo on ostao na stedjžu. Tada N.N. iz publike dobacuje: “Ajde Džimi, siđi sa bine ako smeš!”, znajući, valjda, da potom svira i u grupi Dolar.
Priseća se Džimi i produžnog kabla sa deset mono-utičnica, svima pozajmljivanog, i danas ispravnog, nazvanog jednostavno - Džimijeva struja.
Od 2000. godine Mirko Đajić Džimi živi od, malo je reći, više nego li skromne penzije, i sasvim povučeno. Dani teku u podučavanju mladih bas gitarskom umeću, i priča traje. Živeo nam!

Нема коментара:

Постави коментар